недеља, 13. новембар 2016.

Šetnja smederevskom tvrđavom

Dragi moji,
evo mene opet. Kao što sam naslov kaže,današnji post ću posvetiti  Smederevu,mom rodnom gradu.Smederevo se nalazi u jugoistočnom delu Srbije,poznat po Smederevskoj jeseni,dobrom vinu i tvrđavi.
U nastavku posta slede fotografije mog grada. Uglavnom su to slike tvrđave,ali nadam se da,ako vas put nanese u ovaj kraj,delom biti zbog ovog posta. :D







I za kraj...moja omiljena...

Ako vam se svideo ovaj post komentarišite ga :)
Do sledećeg posta,ljubim vass


петак, 11. новембар 2016.

Požutele stranice našeg života .)

Zdravo drugari i drugarice,
ja se mnogo izvinjavam što me ovolikoooo dugo nije bilo,ali imala sam gadnu povredu ruke i kucanje po tastaturi nije dolazilo u obzir(ne dolazi ni sad,ali...hihi nisam izdržala). Takođe,škola čini svoje,pa s obzirom da sam samo druga smena,nemam vremena da dišem. :(
Elem,da se vratim na temu sa koje često skrećem..
Tema današnjeg posta je svesčica koju je imao svaki osnovac. Spomenar.



Svako dete u osnovnoj ga je imalo. Sadržao je dosta pitanja,počevši od "Kako se zoveš i prezivaš?" do "Ko je tvoja simpatija".Ko god bi se upisao,upisao bi se pod određenim brojem i na svako pitanje je pod tim brojem odgovarao. Slatko se ismejem kada počnem da čitam odgovore mojih drugara.
U tinejdž godinama bi u spomenare,tada već dnevnike, pisali svoje ljubavne jade,poruke,pisma koja nikada ne bi poslali,razne ulaznice i karte,da nas seća na lepe trenutke. Ja sam u svoj spomenar iz osnovne škole pisala sve i svasta,bio je moj najbolji drug,rado se prisećam svih događaja,koji su,naravno,uvek detaljno opisani. Ma hajde ko još nije lepio omote omiljenih čokoladica i pisao ko ga je tog i tog dana žestoko iznervirao? Pa,skoro svi smo to radili. :D

Kada sam pošla u streći razred srednje šlole,opet me je privukla ta želja za beleženjem uspomena. Sada su to slike,zalepljene autobuske karte,poneki važan datum,početno slovo imena drage osobe,razni tekstovi,moje kratke pričice,mali crteži...Volim taj period kada se preputim čarima mašte i stavim na papir sve što mi na pamet padne,a ne izgovorim.




Pisanje dnevnika/spomenara je nešto najlepše što u kasnijem životu,što može kasnije da nas,bar na trenutak vrati u bezbrižne godine.Te požutele stranice i dobro poznat rukopis mogu da probude i najdublje emocije,setiuće nas na sve lepo i ružno što smo prošli... Uspomene polako blede,ali je zato spomenar tu da ih sačuva od zaborava. 

Do sledećeg posta,ljubim vass